Hachiko - simbol vernosti

Priča o Hachiku počinje oko 1920-e godine, kada je profesor po imenu Eisaburo Ueno (predavao je na smeru za poljoprivredu na jednom fakultetu u Tokiju), na poklon dobio psa - japansku akitu, kojoj je nekoliko dana kasnije dao ime Hachi.

Kako je vreme prolazilo štene je raslo, bio je to predivan pas svetle-žute boje. Kada je Hachi imao dovoljno snage da se šeta i prati profesora na posao, to je radio svakog dana. Oko 9:00 kada je profesor išao na predavanja Hachi ga je pratio do železničke stanice. Kada bi voz otišao, Hachi bi se vratio kući. U večernjim časovima izmedju 17:00h i 18:00h, kada stiže voz u kome je profesor, Hachi bi opet išao do železničke stanice i čekao da profesor izadje. Mnogi prolaznici nisu mogli da poveruju da pas dolazi po svog gazdu i prati ga svakog dana.

Za vreme odrastanja profesor je pokušao nekoliko puta da nauči Hachi-a da mu donese lopticu, Hachi je to odbijao. Nakon pretraživanja literature o Akitama, profesor je shvatio da Japanske Akite prosto ne žele to da rade i profesor je naprosto odustao od te igre.

Jednog jutra, pred polazak na posao Hachi je bio nervozan, neuobičajno je lajao, odbijao je da isprati profesora. Profesor je krenuo sam stigao je do stanice i čekao voz, u tom trenutku pojavio se Hachi sa lopticom u ustima, koju je dao profesoru, profesor je bacio lopticu, Hachi mu je odmah doneo. Profesor je bio iznenadjen jer Hachi do tog dana nije želeo da se igra sa lopticom. Nakon par minuta stigao je voz, profesor je krenuo, Hachi je bio i dalje nervozan, lajao je kao da je hteo da nešto kaže profesoru. Ova scena uzbudila je mnoge ljude koji su se tu našli, jer su znali da je Hachi drugačiji.

Posle izvesnog vremena, Hachi je otišao kući. Kada je došlo vreme da se profesor vrati sa posla, Hachi je opet izašao na stanicu. Profesor se ovog puta nije vratio, Hachi je posmatrao prolaznike i čekao svog gazdu na mestu na kom ga uvek čeka. Svi ljudi su izašli iz voza profesora nije bilo. Profesorova ćerka je došla te noći po Hachika koji je i dalje čekao. Profesor je tog dana doživeo moždani udar na fakultetu na kom je predavao i umro.

Te noći Hachi je probio staklena vrata od ulaza u kuću i došao do pokojnika, odatle nije hteo da ode do jutra. Došlo je vreme sahrane, Hachi je skočio na telo profesora i nije hteo da se pomeri, nije želeo da dopusti da mu gazda ponovo ode.

Sahrana je obavljena i od tog dela počinje najtužniji deo priče. Brigu o Hachiju su preuzeli rodjaci profesora koji su živeli u istočnog delu Tokia. Hachi je non-stop begao i odlazio do kuće profesora. Kada je shvatio da njegov vlasnik više ne živi u staroj kući, Hachi je odlazio na železničku stanicu. Tu se i skućio, našao je mesto ispod starog voza koji nije bio u upotrebi. Ljudima nije smetao, svi su znali ko je on. Hranili su ga, vodili su računa o njemu, svi su ga na neki način poštovali. Hachi je svakog dana u vreme dolaska voza izmedju 17:00 i 18:00h dolazio do izlaza iz železničke stanice i na istom mestu čekao svog vlasnika koji nije dolazio. Padao je sneg, lila je kiša, Hachi je čekao, uzalud.

O Hachiju su pisale novine, ljudima je bilo fascinantno kako pas može biti toliko veran. Tim člankom u novinama se Hachi i proslavio, ljudi su dolazili i slikali ga, slali su novac za njegovu hranu i održavanje.

Prošlo je devet godina i deset meseci, Hachiko je i dalje čekao, bio je sada to stari pas, koji je imao šugu, bio je u ožiljcima od borbe sa drugim psima. Jednog jutra, Hachi je uginuo.

Nakon nekoliko godina na mestu gde je Hachi čekao podignuta je statua. Na žalost u drugom svetskom ratu je statua uklonjena i istopljena. Replika je postavljena nakon završetka rada, koji i dan danas stoji na istom mestu.

Po ovoj priči snimljen je i film 2009 godine: Hachiko - pseća priča (Hachi: A Dog's Tale).

Izvor: Akita-forum