Bernski pastirski pas

Vrlo stara pasmina, pominje se da je u rimskoj vojsci korišćen kao borbeni pas koji je unosio nemir u neprijateljskim redovima. Vekovima je uzgajan u predelu oko Berna u podnožju švajcarskih Alpa, tačnije oko Burgdorfa. Korišćen je kao pas čuvar, gonič stoke i pas za vuču. Po zaseoku i kafani Durrbachler dobio je i prvobitno ime - Durrbachler Prve izložbe, odnosno bolje reći smotre, napravljene su 1902, 1904. i 1907. Novembra meseca 1907, godine nekoliko odgajivača iz Burgdorfa sakupilo je svoje pse i pod budnim okom profesora Alberta Heima počeo je kontrolisani uzgoj ove pasmine. Tada je i osnovan Schweizerische Durrbachklub. 10. aprila 1910. godine tu je održana izložba na kojoj je bilo 107 pasa. Rasa je standardizovana, kao po boji tako i po karakteru. Agresivni i plašljivi psi su izbacivani iz priploda tako da je dobijen pas izuzetno stabilnog karaktera.

Danas se bernski planinski pas najviše koristi kao porodični pas, pas čuvar, pas za vuču, pas spasilac iz ruševina i lavina.

Odličnog temperamenta, izuzetno blag, dobrodušan, strpljiv, dobro vodljiv, privržen porodici posebno deci, prijateljski raspoložen prema svim životinjama u svom domaćinstvu koje brižno čuva.

Siguran u svoju snagu. vrlo žestok u odbrani, ali ne spada u ujedljive pasmine. Rado izvršava sve poverene zadatke, voli da bude od koristi, lako se dresira. Ne spada u lajave pse.

Dobro podnosi hladnoću i može da spava na otvorenom. Voli otvoren prostor i zato nije primeran za urbane sredine i držanje u kući. Ali zbog blage naravi, prilagodi i na drugačije uslove.